ИНФОРМАЦИЈЕ О ОРАЛНОЈ ВАКЦИНАЦИЈИ ПРОТИВ БЕСНИЛА

Орална вакцинација дивљих животиња против беснила представља методу вакцинације циљних животиња помоћу вакцине која се уноси преко уста, путем хране. Друге методе вакцинације дивљих животиња (шприцем и иглом) нису могуће.

Вакцина је, у облику раствора, смештена у пластично-алуминијумску капсулу а она се налази у средишту хранљивог мамка који је привлачног мириса и укуса за дивље животиње, који изгледом подсећа на бисквит. Привучене таквим мирисима, лисице проналазе мамке, загризу их и пробију капсулу. Доласком слузнице уста у контакт са раствором вакцине, животиње бивају имунизоване и у периоду за 2-3 недеље развију имунитет који их штити од беснила.

Mamak

Мамак садржи антибиотик тетрациклин, који представља маркер. Наме, мониторингом ће бити обухваћене лисице код којих ће се, посебним лабораторисјким методама, утврдити постојање овог маркера а тиме утврдити и ефикасност вакцинације.

Вирус беснила не може да преживи уколико није у организму домаћина па се, уколико су животиње вакцинисане, временом у потпуности искорењује. Оралном вакцинацијом, укључујући и ревакцинацију за 6 месеци, планира се да се целокупна популација лисица и других дивљих животиња имунизује и тако заштити од беснила. Тиме ће се прекинути ланац преношења вируса са дивљих на домаће животиње и искључити ризик од оболевања људи.

Друге методе контроле беснила код лисица у свету нису уродиле плодом. Оне су обично укључивале хајке на лисице са одстрелом али су напуштене као неуспешне и непримерене. Оне нису подржане ни од стране ветеринара ни јавности. Литература и наука су доказали да је најефикаснија орална вакцинација дивљих животиња, резервоара вируса беснила, уколико се спроводи два пута годишње, у току најмање три године.

Дистрибуција оралних вакцина врши се ручно или из ваздуха (авионима или хеликоптерима). Ручна дистрибуција се ради на малим подручјима и није изводљива за наше услове, при чему би се морао укључити велики број људи и специјалних возила за превоз вакцина. Хеликоптери су прикладни али су нерационални док су мале летилице најбоље и најјефтиније средство. Из њих се, из специјалних апарата, избацује једна по једна вакцина и то на сваких око 250 м, у зависности од густине популације лисица. Авиони лете унапред утврђеним рутама а избацивање вакцина се евидентира електронски, путем посебног софтвера уз примену ГПС система. Вакцине се не избацују изнад насељених места или кућа, где се и не очекује присуство лисица и вукова.

Ову методу је прва започела Швајцарска 1980. године. Прихватиле су је Француска, Немачка и друге европске земље а од деведесетих и САД и Канада, са веома добрим резултатима. У Словенији се примењује још из дана СФРЈ а ради се и данас. Италија је започела вакцинацију и спроводи је након евидентирања великог броја случајева беснила које се из подручја Алпа шири ка унутрашњости од пре две године. У Мађарској се редовно спроводи као и у Румунији, Бугарској и Словенији. Хрватска је започела оралну вакцинацију лисица 1995. године, али је због недостатка новца, ову активност прекинула.

Због недостатка новца, Србија је, са другим земљама у региону, затражила помоћ од ЕУ за сузбијање беснила код дивљих животиња. Из фондова ЕУ (ИПА 2008) одобрена су средства и стручна помоћ за искорењивање беснила (и класичне куге свиња). Пројекат под називом „Искорењивање класичне куге свиња и беснила у Републици Србији“ спроводи Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде, Управа за ветерину и Делегација Европске уније у Србији. Пројекат ће се спроводити више од 5 година на подручју целе Србије и у другим државама Западног балкана. Циљ је да се потпуно искорени беснило у Србији, као и да се одржи статус слободан од болести.

ИНФОРМАЦИЈЕ О ОРАЛНОЈ ВАКЦИНИ

Оралне вакцине против беснила производи неколико произвођача у Европи. Вакцинални вирус је имуноген и ствара заштитни имунитет у периоду од 2-3 недеље. Набавку вакцине вршила је Европска унија при чему је вакцина морала да задовољи све ригорозне стандарде и да буде регистрована. Тестирање вакцине која је допремљена у Србију вршена је у нашој Националној контролној лабораторији у Београду, као и у референтној лабораторији у ЕУ. Када је потврђено да вакцина задовољава захтеве у погледу квалитета, стерилности, концетрације вируса, изгледа и конзистенције, Агенција за лекове и медицинска средства Србије је издала Сертификат анализе за сваку увезену серију вакцине, чиме су се створили услови за њену примену.

Литературни подаци говоре да су оралне вакцине испитане на око 50 врста животиња и да нису довеле до нежељених реакција нити промене вирулентности. Ипак, вакцина није намењена за вакцнацију паса и мачака и других домаћих животиња. По националним прописима, кућни љубимци се вакцинишу класичним, инактивисаним вакцинама, које апликују парентерално (шприцем и иглом) искључиво доктори ветеринарске медицине. Уколико и поједу мамац са вакцином, пси ће додатно бити имунизовани.

У току спровођења вакцинације, идеално је да се вакцинишу циљне животиње, првенствено лисице. Међутим, постоји могућност да и друге животињске врсте поједу вакцину као и да људи дођу у додир са њима. Овде је дат приказ неколико сценарија:

  1. Вакцине поједу лисице: идеална ситуација која ће довести до прогресивног искорењивања беснила код ове животињске врсте. Мониторингом ће се утврдити ефикаснот вакцинације лисица у наредним годинама.
  2. Вакцине поједу друге дивље животиње – вукови, шакали, медведи, дивље свиње и др.: могућност постоји а резултат ће бити њихова вакцинација и опторност на беснило, од кога могу оболети. Мониторингом ће се утврдити да ли су биле вакцинисане овом вакцином.
  3. Вакцине поједу пси или друге домаће животиње: вероватноћа је мала и односи се углавном на ловачке псе. Ти пси, по пропису, морају два пута годишње бити вакцинисани против беснила. Уколико поједу мамак са вакцином, биће још једном вакцинисани. До сада није утврђен никакав негативан ефекат код паса који су вештачки или природним путем били вакцинисани на овај начин. Једино су евидентиране стомачне тегобе код паса које су појеле велики број мамака са вакцином (преједање).
  4. Вакцина остане у природи: постоји могућност да одређени број мамака – вакцина никада не буде поједен. Храна се после извесног времена распада а вакцина инактивише, односно постане стерилна.
  5. Људи дођу у контакт са мамком (али не и садржајем вакцине): могућност постоји иако је мала због веома непријатног мириса вакцине (комбинација покварене рибе и леша у стању распадања). Кожа упија тај мирис уколико се мамак додирује без рукавица и тешко се спира. Нису забележени никакви нежељени ефекти. Саветује се да се руке добро оперу топлом водом и сапуном, уз дезинфекцију
  6. Људи дођу у контакт са мамком али и са капсулом и садржајем вакцине: у том случају је потребно добро опрати и дезинфиковати руке и кожу и посаветовати се са лекаром. Завод за антирабичну заштиту – Пастеров завод из Новог Сада израдио је и дистрибуирао упутство о начину поступања лекара у овим условима. Вакцина није вирулентна и не доводи до болести према расположивим подацима, али је потребна предострожност.

Мониторинг вакцинације

Vakcinacija lisica

Према препорукама Светске здравствене организације /WHО/ и Светске организације за здравље животиња /ОIЕ/, као и Научног комитета о здрављу и добробити животиња Европске Комисије, мониторинг је један од кључних елемената процене ефикасности пер-оралне вакцинације.

Према програму Министарства, а према препорукама Светске здарвствене организације извршиће се преглед одређеног броја узорака уловљених лисица и других дивљих месоједа (у даљем тексту: циљне животиње) у циљу контроле имунолошког статуса у оквиру мониторинга ефикасности пер-оралне вакцинације, према дијагностичком приручнику.

Пер-орална вакцинација популације дивљих животиња захтева дугорочан мониторинг који је заснован на испитивању изловљених циљних животиња. Потребно је испитати довољан број циљних животиња из свих области где је спроведена вакцинација како би се испоштовале препоруке WHО (4 животиња на 100 км² годишње).

С циљем успешне контроле ефикасности оралне вакцинације лисица и других дивљих месоједа против беснила налаже се појачан одстрел циљних животиња на територији где је спроведена пер-орална вакцинација.

У оквиру мониторинга пер-оралне вакцинације лисица и дригих дивљих месоједа против беснила спроводе се следећа лабораторијска испитивања:

  1. Тест флуоресцентних антитела / Fluorescent antibody test / (FAT) – за детекцију виралног антигена (вирус беснила) у брисевима са различитих делова мозга;
  2. Неутрализација флуоресцентних антитела вируса / Fluorescent antibody virus-neutralisation / (FAVN) или ЕЛИСА тест / ELISA test/ – за титрирање антитела у серумима/телесним течностима лисица чиме се доказује присуство антитела након вакцинације;
  3. Испитивање костију лисице на присуство тетрациклина (ТЦ) као био – маркера уноса /усвајања вакцине;
  4. Тест одређивања узраста/старости у циљу разликовања младих и зрелих/одраслих лисица;
  5. Типизирање вируса и разликовање теренског соја вируса беснила од оног из вакцине.